“Do 20.-tog još pomoz’ Bog.
Na 25.-om počinjem curiti.
Na 30.-om sustižem Gabi koju ubijaju prepone, nekako se klatarimo i patimo do 39-og kada doživljavam totalni delirij i kada shvatim da sam totalno dehidrirao iako pijem na svim okrepama.
Na užas shvaćam da nema okrepe na 40.-om. Sa strane lik leži i vrišti dok mu hitna pomaže, par sto metara dalje pomažu drugom. Da ima išta tekućine u meni sada bih valjda plakao.
Napokon voda na 41.-om trpam vodu i naranče u sebe i nakon desetak metara izrigam se prvi put, drugi i treći put… u sada sam super ajmo trčati 😀 😀 , a onda počinju sijevati takvi grčevi po cijelim nogama. Dosta mi je svega u p.m. ali cilj je blizu.. Napokon 😀 😀 . Sada bih opet plakao ali opet nemam od kud iscjediti suze. Opet zgutam vodu ovaj put se kulturno izrigam u kontejner.
Žicam potpuno nepoznate ljude vodu. Bmk za hepatitise ionak cu umrijeti. Nakon sat vremena ili dva napokon se dobivam..” – Saša Mikašinović nakon “Acea maratona di Roma 2018”