1.Комтрејд Србија Маратон
Нови Београд,17.11.2019 у 10:00
температура :14° Ц
ветар: источни,југоисточни 71-88 км/х
Subota … bus kreće u 8 00 … direktna linija Klc-Bg. Ima nas 6 putnika, još 3 ulaze u Zg. Kiša pljušti i prestaće tek iza Kutine. Imam onu jastuk potkovu i izležavam se do kraja puta, uz malu korekciju položaja na granici. Nevolim granice. Sa ove strane gospođa hladna i nezainteresirana, njena suprotnost je sa druge strane i zeza se sa vozačima.
Autoput tamo izgleda drugačije nego zadnji put kada sam bio. Tada nije bilo zaštitne ograde i ovce su pasle travu na par metara od jurećih automobila. Stali smo u Rumi, na autobusnoj stanici koja izgleda grozno zapušteno, i oko 15 h smo na busnom u Bg. Vani je oblačno, duva košava, a ljudi su u kapuljačama i zimskim jaknama. Čeka me Sale, moj domaćin. Karlovčan, udan u Beogradu. On mi je sredio prijavu dok još nisam znao da li ću doći, pa sam trčao pod njegovim imenom jer organizatori nisu htjeli da promjene podatke par dana prije starta. Popodne smo proveli uz dugačak razgovor i odličnu sportsku večeru ( kuhana riža, povrće u woku ) koju je spremila Tanja.
Spavao sam dobro, uz poluotškrinuti prozor i huk vjetra. Oni su na 23. katu, okrenuti na sjever, direktno izloženi košavi.Doručak, jeo sam dobro, provjereno … malo riže od juče, urme, bademe, jabuku, toplu limunadu … oko 9 h Sale me ostavlja pored Štark Arene, na parkiralištu je start, a cilj
unutar dvorane.
Ulazim unutra, presvlačim se do kraja, i ni ne pomišljam da izađem vani. Vjetar izgleda gadno, civili prolaze u zimskim jaknama, i mozgam kako da se obučem. Navlake za ruke, 2 majce, kratkih i bez rukava, buff. Nadam se da će da bude dosta. Ekipa oko mene savršeno nepoznata, ni jedne čak ni iole poznate osobe. Start u 10, i naravno, krećem rezervirano. U Karlovcu nema puno vjetra, i čudno mi je, pratim šta se dešava. Na pola km skidam buff, netreba, kad smo u zavjetrinu toplo je, a kad nismo osjećaj je da neznam šta bi sa sobom. Prvi km, oznaka postoji, a moj „glupi“ sat / štoperica pokazuje 6 00. Užas . Srećom, bulevari po kojima trčimo su široki, nije gužva, ima prostora, puno više nego u Ljubljani. Odjedamput napuštamo zgrade i izlazimo na otvoreno, preko mosta na Adi, dugački ravni pravac, mala uzbrdica, pa nazad … kod vjetra je uvijek osjećaj da smeta, čak i ako ikada udara u leđa. Prolaz na 10 km bolji nego sam očekivao, i tu se skidam, majcu sa kratkim rukavima zakačim za šorc pozadi, i do kraja trke sam u majci bez rukava. Već ide bolje, navikao sam se na uslove. Znam da je potrošnja energije veća nego da nema vjetra, i oprezan sam što se tiče tempa. Srećom, odmorniji sam nego u Ljubljani i to mi se sviđa. Ne sviđa mi se što su slučajni prolaznici pored kojih trčimo bezvoljni, mlitavi, da bi ko zapljeskao, kazao nešto, navijao, nema toga danas osim u tragovima. Ima i previše pečenjara svega i svačega, vjetar donosi preintenzivne mirise. Okrepa ima dosta, dovoljno svega što treba, vodu daju u bočicama od pola litre, što mi je super jer konačno pijem dovoljno pa čak moram i u grmlje na kratko, ali su čudno postavljene, ne na okruglim kilometrima, nego nemam pojma kako po kojem ključu.
Oznaka pored staze na kojem smo kilometru ima i nema. Tako da se htio nehtio moram uzdati samo u svoj osjećaj. Kako je trka dva kruga za maraton, poluboranija nas napušta kada smo se vratili na start, a mi krećemo u modificirani drugi krug. Malo trkača oko mene, srećom, bavim se sobom, svojim mislima, koje su, gle čuda, ponovo daleko . Tempo me služi, i izgledno je da ću da ostvarim prvi cilj ( da završim u roku od 6 h ), čak i drugi cilj ( ispod 4 h ), možda i treći ( ispod 3 52 55 ), a za četvrti nije dan ( ispod 3 40, kvalifikacijska norma za moje godište za Bostonski maraton ).
Negdje oko 25. km na okrepi uzimam u trku čašu sa izotonikom i promašim usta pa sam se sav zalio tako da mi je šorc kada se osušio bio zaflekan kao da sam totalni idiot. Oznaka za 30 je postojala ( u biti, ušli smo u oznake od prvog kruga, tako da je oznaka 10 glumila 30, to nam je rekla službena osoba na mjerenju prolaza ) … i 11, a onda su prestale, ja sam trčao, pa je odjedamput došla 15, onda je oznaka 16 bila u pokretu, dva mlađa volontera su je naprtili na leđa i odnosili nekuda ( a trka još traje, limit je 6 h ), pa sam se totalno pogubio u prostoru, sat mi ne govori ništa bez korektnih oznaka, a i umorna mi je glava za razmišljanje … pa se pojavi 18, računam šta i kako do kraja, biće čupavo za ostvarivanje trećeg cilja … nakon petstotinjak metara pojavi se oznaka 40 ( ? ), totalno sam zbunjen, pa se pojavi i 41 i gle čuda, eto me pored dvorane, ulazim kroz neki mrak unutra i završavam trku. 3 46 48 po čipu, odlično za uslove koji vladaju. Malo sam i ljut, tih zadnjih 7 km je bilo ko u Zoni sumraka, nedostaje mi ona igra u glavi koju obično igram na ostalim cestovnim maratonima pri kraju. Medalja, okrepa, Sale se stvorio odmah, pratio me je uživo i došao na vrijeme.
Presvučem se i osjećam se skroz dobro. Odemo kući, raskuživanje, ogroman ručak, pa njima za zadovoljstvo a meni za rastezanje dam im po tretman, još malo se popričamo i Sale me oko 22 vozi na bus. Plan je bio da možda ostanem još koji dan, da se malo prošetam po Bg, ali prognoza je kiša, i košava … biće dana. Ruksak mi je teži na povratku, vraćam se sa knjigama ( Sale mi nabavlja lokalna izdanja koja me zanimaju ), Malteksom 2 kg ( ječmeni slad seki za kolače ), litra Manastirke za možda neku svečanu priliku u budućnosti … Na kolodvoru sam se podsjetio jednog lokalnog običaja … da bi došao do autobusa s kojim putuješ moraš da kupiš nešto što se zove Peronska karta i s njom kroz živu kontrolu na peron jer je sve ostalo ograđeno … nije zbog cijene, nego što je sam princip sulud i djeluje otvoreno pljačkaški, kao da smo u Austriji … Bus pun, stajanje na granici, pokušaji spavanja … u 6 i nešto sam kod kuće …
Nezaobilazni troškovi :
- ATP Karlovac povratna karta 400 kn
- Startnina 1800 din cca 120 kn
- Peronska karta 190 din
Prolazna vremena … 10 km 54:08, 21.1 km 1:53:20, drugih 21.1 km 1:53:26
Sve u svemu … prezadovoljan 🙂